Istorija najvećeg i najlepšeg zdanja u Čoki počinje u leto 1781. godine u Beču, na prvoj javnoj Licitaciji Komorskih dobara. Tada su Čoku, kao pustaru sa okolinom kupili braća Marcibanji – Lerinc, Imre i Ištvan za 95.500 forinti. Onis u poreklom bili Poljaci, iz županije Trenčin. Njihov daleki predak po imenu Martin se obogatio trgovinom, pa su ga Srbi u Banatu zvali Martin-Ban, po ugledu na turske spahije, koji su dugo posedovali Banat. Kovanica "Martin-Ban" brzo se pretvorila u Marcibanji, što su njegovi potomci prihvatili kao prezime. Gradnja dvorca je započeta polovinom XIX veka. Najpre je ovo zdanje bilo zamišljeno kao klasicističko obeležje, strogih simetričnih crta u njenoj osnovi i fasadi. Nije se stiglo ni do prve ploče, a Čoka i dvorac su dobili nove vlasnike – bogate industrijalce Barber Agoštona i Klusemana, pivare iz Kebanjija. Imanje je u njihovom posedu ostalo veoma kratko, te su ga prodali Karolju Švabu, koji je gradnju dvorca konačno završio osamdesetih godina XIX veka. Krajem devedesetih, Čoku kupuju poslednji vlasnici – braća Lederer, Artur i Karolj. Ledereri nisu učestvovali u gradnji dvorca, ali su ga obogatili veoma lepim stilskim nameštajem, umetničkim slikama i skulpturama, a posebnu pažnju su posvetili uređenju parka oko zdanja. Postoje indicije da su se u dvorcu do 1945. godine mogle videti slike Monea, Sezana, Van Dajka, Direra, Renoara, Uroša Predića, Paje Jovanovića i Nadežde Petrović, zatim skulpture Rodena i Ivana Meštrovića, kao i nameštaj u poznom bidremajer stilu građanske varijante, veoma popularne u to doba među vojvođanskim plemstvom. Zgrada je jednospratna, u osnovi je simetričnog rasporeda osnovnih masa, podužno orijentisana sa glavnim ulazom na prednjoj fasadi (okrenutoj prema Potiskoj ulici). Prednja fasada je razčlanjena vertikalnim probojima, kojih ukupno ima tri i nazivaju se rizaliti. Postoje dva jednaka bočna i najveći, centralni rizalit. Centralni rizalit se završava arkadnim frizom i frontispisom. Na njemu dominira terasa na spratnoj visini, sa ogradom od kovanog gvožđa i tri prozora. Na terasu se izlazi iz posebne i najveće, centralne prostorije dvorca, koja je služila kao sala za posebne prilike, svetkovine ili balove. Osovine prozorskih otvora se poklapaju u prizemlju i na spratu, s tom razlikom što prozori u prizemlju imaju ravan završetak na vrhu a na spratu polukružan. Uokviruje ih profilisana špaletna. Prozori su, u zavisnosti od zidnih masa, ravnomerno raspoređeni a ima ih ukupno 26 na glavnoj fasadi. Fasada okrenuta parku je razuđenija. Centralni rizalit je ovoga puta manji (jednovisinski) a završava se prostim arkadnim frizom. U uglovima između rizalita i ravnih zidnih masa su poligonalni ispusti sa polukupastim krovićima. Sa leve strane rizalita je ulaz u podrum, nekada u obliku običnog trapa, koji je danas uređen posebnim ulazom. Nekada je to bio deo rezervisan za poslugu i kuhinju. Bio je povezan posebnim miniliftovima sa prizemljem i spratom, u kojima je smeštana pre svega hrana, radi lakše komunikacije posluge sa gazdama. Bočnim fasadama su takođe posvetili ogromnu pažnju prilikom gradnje. Oba bočna dela imaju poligonalne ispuste, koji su sastavni delovi glavnih soba sa jedne i druge strane, i u njihovim udubljenjima su i danas svojevrsne polukružne garniture za sedenje. Sa desne strane dvorca, nalazi se prelepa terasa, koju nose masivni ukrašeni stupci, sa ogradom od kovanog gvožđa. Ispod terase je takozvani kolski ulaz, ispred koga su pristajale kočije, saonice ili pak motorna vozila, koja su nakon toga odlazila na desnu stranu ka štalama i garaži. Danas su to prostorije Dobrovoljnog vatrogasnog društva. Zgrada dvorca u Čoki dominira širokim i prostanim ulicama ove severno-banatske varošice. Okružuje ga prostrani, nekada brižljivo negovan park. Park je zajednno sa dvorcem do 1960. godine bio ograđen metalnom ogradom i predstavljao je svojevrstan "zabranjeni grad" za sve Čokane. Kao što je prethodno rečeno, ovo zdanje je u osnovi klasicističko. Ipak, o obzirom na činjenicu da je promenilo tri vlasnika za vreme gradnje i da je sama izgradnja trajala gotovo pola veka, naziru se pojedini vidovi istoricizma i eklektike. Na sednici Stručnog saveta Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture od 24. septembra 1984. godine, odlučeno je da se stari dvorac u Čoki stavi pod zaštitu zakona. Ova odluka se sve manje poštuje, pa stoga ponos Čoke i okoline izgleda više nego jadno. Park je obnovljen za vreme sadašnje lokalne administaracije.